Hiro ne

Hiro ne. I to je potpuna rečenica.

“Šetnja?”

Hiro te pogleda. Pogleda vrata. Pogleda svoju podlogu.

Ne.

“Kupanje?”

Hiro te pogleda. Pogleda kupaonicu. Okrene se i legne.

Ne.

“Hoćeš da se igramo?”

Hiro te pogleda. Dugo. S izrazom koji kaže: “Stvarno?”

Ne.

Hiro kaže ne. Na većinu stvari. Većinu vremena.

I znaš što? Hiro je vjerojatno najmirniji pas kojeg poznaješ.

Jer Hiro ima granice. I Hiro ih čuva.

Živimo u svijetu koji mrzi riječ “ne”.

“Budi pozitivan!” “Reci da prilikama!” “Ne budi negativac!”

Svaki “ne” je problem. Svaki “ne” je prepreka. Svaki “ne” je nešto što treba “prevladati”.

Ali “ne” nije problem.

“Ne” je granica. I granice su zdrave.

Psiholozi govore o tome. Pišu knjige. Drže seminare. “Naučite reći ne!” “Postavite granice!” “Vaše ne je važno!”

Ljudi plaćaju stotine eura da nauče reći “ne”.

Hiro to zna od rođenja.

Hiro kaže ne bez isprike. Bez objašnjenja. Bez “možda drugi put”.

Samo: ne.

I onda legne. I zatvori oči. I tema je zatvorena.

Kad si ti zadnji put rekao “ne” tako?

Bez “oprosti, ali”. Bez “htio bih, ali ne mogu”. Bez “možda sljedeći put”.

Samo: ne. I tišina.

“Ne” bez objašnjenja je potpuna rečenica.

Ne duguješ nikome objašnjenje zašto nećeš. Ne duguješ nikome razlog. Ne duguješ nikome priču koja opravdava tvoj “ne”.

Ali mi smo naučeni da “ne” mora imati razlog.

“Zašto ne?” “Daj, zašto ne?” “Ali rekao si da ćeš…” “Ali prošli put si…” “Ali svi drugi…”

I mi se srušimo. Damo razlog. Opravdamo se. Ispričamo se što smo rekli “ne”.

Hiro se ne ispričava.

Hiro kaže ne i okrene se. Razgovor je završen. Nikakvi “zašto” neće promijeniti ništa.

I ljudi se, čudno, prilagode.

Nauče da kad Hiro kaže ne, to je ne. Ne “možda”. Ne “probaj opet”. Ne “inzistiraj pa će popustiti”.

Ne. Gotovo. Sljedeća tema.

Postoji nešto oslobaađajuće u gledanju bića s jasnima granicama.

Bića koje zna što neće i neće se pomaknuti.

Bića koje ne gubi energiju na objašnjavanje, opravdavanje, ispričavanje.

Hiro ne gubi energiju. Hiro je štedi za stvari koje HOĆE.

Jer Hiro ponekad kaže da.

Hrana? Da.

Leganje na sunce? Da.

Da mu češeš trbuh, ali samo tri minute, ni sekundu više? Da.

I ti “da” znače više jer nisu automatski. Nisu “da” jer ne zna reći “ne”.

Hirov “da” je izbor. Kao što je i “ne” izbor.

Ovca nikad ne kaže ne. Ovca ide kamo je vode. Ovca daje vunu kad traže. Ovca nema granice.

I ovca je, jedanaest tisuća godina, davala sve što ima bez da je ikad rekla: ne.

Hiro leži na vuni te ovce. I kaže ne.

Možda je to ironija. Možda je to pravda.

Možda ovca, negdje, gleda Hira i misli: “Barem netko zna reći ne. Barem netko ima granice.”

Ili možda ne misli ništa. Ovce ne misle.

Ali Hiro misli. Hiro odlučuje.

Hiro kaže ne. I to je dovoljno.

Saga.hr