Huff i podne

Huff i podne. Kad sunce potvrđuje sve njegove sumnje.

Podne je.

Sunce na vrhuncu. Dan u punom jeku. Svijet radi, priča, kreće se.

Huff leži na vuni i gleda.

I sve što vidi potvrđuje ono što je znao od jutra: loše je. Sve je loše.

Jutro je bilo loše jer je počelo.

Podne je gore jer TRAJE.

Barem se jutro može prespavati. Barem jutro brzo prolazi. Ali podne? Podne je beskrajno. Podne se oteže. Podne je sat vremena koji traje tri.

I svi su budni.

To je najgori dio.

U podne, nema izgovora. Nema “još je rano”. Nema “već je kasno”. Samo: sad. Sredina dana. Vrhunac aktivnosti.

Svi nešto rade. Svi nešto hoće. Svi su tu, prisutni, glasni, POSTOJANI.

Huff neće ništa.

Huff želi samo da svi odu i da sjena na zidu nastavi svoj polagan ples. Samo to. Je li to previše za tražiti?

Očito jest.

Sartre je rekao: “Pakao su drugi ljudi.”

Huff bi se složio. Ali dodao bi: “Pakao je i podne. Jer u podne su svi drugi ljudi budni istovremeno.”

U tri ujutro, mir. Svi spavaju.

U jedanaest navečer, mir. Svi odlaze spavati.

Ali u podne? U podne je maksimalna koncentracija budnosti po kvadratnom metru.

Huff to osjeća. Fizički osjeća.

Svu tu energiju. Sve te pokrete. Sve te glasove.

I Huff leži na vuni kao otočić mira usred oceana buke.

Jedino što odobrava: sjene.

Sjene ne prave buku. Sjene ne traže pažnju. Sjene ne razočaravaju.

Sjene samo prolaze. Polako. Tiho. S dostojanstvom.

Huff promatra sjenu na zidu i čeka.

Čeka da prođe podne. Čeka da prođe dan. Čeka da dođe večer, pa noć, pa ono blaženo vrijeme kad svijet konačno zašuti.

Ovca ne primjećuje podne.

Ovca pase. Ujutro pase. U podne pase. Navečer pase. Za ovcu, vrijeme je samo niz zalogaja trave.

Huff primjećuje svaku sekundu.

Svaku. Jednu. Po. Jednu.

I svaka ga dodatno iritira.

Jer svaka sekunda je sekunda koja bi mogla biti noć. Ali nije.

Vuna prima Huffovu podnevnu melankoliju bez komentara.

Vuna ne kaže “ustani, iskoristi dan”. Vuna ne kaže “sunce je lijepo, iziđi van”. Vuna ne kaže ništa.

Vuna samo leži ispod Huffa i čeka zajedno s njim.

Čeka da prođe ovaj sat. I sljedeći. I sljedeći.

Dok sjena na zidu ne dođe do ugla. Dok se sunce ne pomakne. Dok se ljudi ne umire.

Huff i podne. Odnos bez ljubavi, ali s puno čekanja.

Saga.hr