Monolith PC

Stojim u trgovini i gledam cijene. Cijene gledaju mene. Nitko ne trepće.

Prodavač prilazi. Pita mogu li pomoći. Kažem da gledam tepihe. Kaže da su vuneni najbolji. Kažem da znam. Kaže da su skuplji. Kažem da znam i to.

Onda kaže nešto što nisam očekivao: “Znate zašto je vuna skuplja? Jer ovca jede travu. Trava raste sporo. Ovca raste sporo. Vuna raste sporo. Sve što je dobro, sporo je.”

Razmišljam o tome. Plastika je brza. Plastika je jeftina. Plastika se topi, smrdi, raspada, završi u oceanu, u ribi, u nama.

Vuna je spora. Vuna je skupa. Vuna traje, grije, hladi, regulira vlagu, ne izaziva alergije, ne ubija ništa osim predrasude da jeftinije znači bolje.

Kupujem tepih. Ne gledam više cijenu. Gledam budućnost, moju i djeteta koje će puzati po ovom tepihu i stavljati prste u usta.

Prsti u usta. Trebaju čistu površinu. Trebaju vunu.

Prodavač mi zahvaljuje. Ja zahvaljujem ovci. Ovca ne čuje. Ovca nikad ne čuje. Ali njezina vuna, njezina vuna čuje sve.