Njoki

Njoki. Kao tjestenina, ali s više dlake.

Nazvali smo ga Njoki jer je kao štene bio okrugao, mekan, i sklon kotrljanju.

Sad je odrastao pas.

Još uvijek okrugao. Još uvijek mekan. Još uvijek sklon kotrljanju, ali sad to zovemo “rotacija na podlozi” jer tako lakše spavamo.

Veterinar kaže da je Njoki “krupne kosti”.

Supruga kaže da je Njoki “debel”.

Ja kažem da je Njoki “proporcionalan”, iako nitko ne zna proporcionalan čemu.

Njoki kaže: ništa. Njoki leži na vuni i gleda nas s izrazom psa koji je davno odustao od ljudskih očekivanja.

Njoki ne želi trčati.

Trčanje je za pse koji imaju što dokazati. Njoki nema što dokazati. Njoki je već stigao.

Njoki ne želi loviti.

Loviti što? Lopticu? Loptica će i dalje biti tamo za pet minuta. Zašto bi se ustajalo?

Njoki ne želi raditi ništa što zahtijeva ustajanje.

Ustajanje je precijenjeno. Ustajanje vodi do hodanja. Hodanje vodi do trčanja. Trčanje vodi do znoja i teškog disanja i “dobarpas” koji ionako ne znači ništa.

Bolje ostati dolje. Bolje ostati na vuni.

Njoki ima prioritete. Njegov prioritet je: vuna.

Ponudim mu igračku.

Njoki pogleda igračku. Pogleda mene. Pogleda vunu ispod sebe.

Zatvori oči.

Igračka nije vrijedna ustajanja. Vuna jest.

Ponudim mu poslasticu.

Njoki otvori jedno oko. Procijeni udaljenost. Procijeni napor.

Ako je poslastica na dva metra, ustane.

Ako je na tri metra, razmisli.

Ako je na četiri, zatvori oko i nastavi spavati.

Četiri metra je granica. Njoki ima granice.

Epikur je cijeli život tražio put do sreće.

Pisao je filozofske tekstove. Osnivao je škole. Raspravljao s drugim filozofima.

Na kraju je zaključio: sreća je u jednostavnim zadovoljstvima. U miru. U izbjegavanju boli.

Njoki je to shvatio bez čitanja.

Njoki leži na vuni. Nema boli. Ima mira. Ima jednostavnog zadovoljstva.

Epikur bi bio ponosan.

Ili možda ljubomoran.

Jer Epikur je do mudrosti došao nakon godina razmišljanja. Njoki je do mudrosti došao tako da je legao na vunu i odbio ustati.

Tko je od njih dvoje učinkovitiji filozof?

Ovca proizvodi vunu.

Njoki konzumira vunu. Ne jede je, naravno. Ali leži na njoj s posvećenošću koja graniči s duhovnim iskustvom.

Svaki dan. Više sati dnevno. Ista vuna. Isto mjesto. Isti mir.

Možda je Njoki redovnik.

Možda je vuna njegov hram.

Možda je ležanje njegova molitva.

Možda je “neću ustati” njegov zavjet.

Ili možda je samo pas koji voli ležati.

Oboje je u redu. Oboje je Njoki.

Mi hodamo. Trčimo. Jurimo. Tražimo.

Njoki leži. I gleda nas kako prolazimo.

S izrazom koji kaže: “Kamo žurite? Sve što treba je ovdje. Dva centimetra vune i mir.”

Možda ima pravo.

Možda mi imamo pravo.

Njoki nije briga tko ima pravo. Njoki spava.

Saga.hr