Poni, ili kako biti zbunjen ali simpatičan

Poniji su smiješne životinje. Premaleni da budu konji. Preveliki da budu psi. Zaglavili su negdje između, zbunjeni vlastitom egzistencijom.

Mali Marko htio je konja. Roditelji su objasnili da stan nema štalu. Marko je htio ponija. Roditelji su objasnili da stan nema ni manju štalu. Marko je htio bilo što s četiri noge i grivom.

Kompromis: tepih.

Na tepihu poni. Tanke noge kao štapići. Mali rep. Nos na koji je sletjela ptica. Pored ponija djevojčica koja mu se smije. Što je, iskreno, jedina logična reakcija na ponija s pticom na nosu.

Marko je pogledao tepih i rekao: ali to je djevojčica. Mama je rekla da može zamisliti da je dječak. Marko je razmislio i pristao. Mašta je fleksibilna u toj dobi.

Sada Marko svaki dan razgovara s ponijem. Poni šuti, ali izgleda zbunjeno, što Marko tumači kao pažljivo slušanje.

Ptica na nosu nikad ne odleti. To je, kaže Marko, zato što joj se sviđa poni. Razumljivo. Poni je simpatičan. Zbunjen, ali simpatičan.

Dva centimetra čiste vune. Dovoljno za ponija, pticu, djevojčicu koja je zapravo dječak, i svu zbunjenost koja ih povezuje.

Saga.hr