Šime neće

Šime neće. I to je cijela priča.

Šime neće.

Neće što?

Sve. Ništa. Bilo što što ti predložiš.

“Šime, šetnja?”

Šime te pogleda. Pogleda vrata. Pogleda vunu ispod sebe.

Neće.

“Šime, kupanje?”

Šime ne pogleda ništa. Šime samo zatvori oči.

Definitivno neće.

“Šime, hoćeš li barem maknutii s podloge da mogu usisati?”

Šime otvori jedno oko. Pogleda usisavač. Pogleda tebe.

Neće. Ni pod prijetnjom.

Ovo nije tvrdoglavost.

Tvrdoglavost je kad znaš da bi trebao, ali nećeš.

Šime ne zna da bi trebao išta. Šime nema koncept “trebao bi”.

Šime ima samo “hoću” i “neću”. I većina stvari pada u drugu kategoriju.

Ovo je životna filozofija izražena u jednom psu.

Šime je odlučio da su njegove potrebe jednostavne.

Vuna. Hrana. Mir.

Ostatak svijeta može postojati, ali Šimu ne treba.

I ostatak svijeta to mora prihvatiti.

Pokušao sam ga potkupiti.

Keks. Zlato među nagradama. Nuklearna opcija u treningu pasa.

“Šime, keks!”

Šime pogleda keks.

Pogleda mene.

Zatvori oči.

“Nije vrijedno ustajanja.”

Keks. KEKS. I Šime neće.

Malo toga jest vrijedno ustajanja. Šime je riješio život.

Bartleby je bio lik u priči Hermana Melvillea.

Radio je u odvjetničkom uredu. Jednog dana je prestao raditi.

Kad bi ga pitali da napravi nešto, rekao bi: “Radije ne bih.”

To je sve. “Radije ne bih.” Pristojna, ali apsolutna odbijka.

Ljudi su to smatrali genijalnim. Pisali su studije. Analizirali. Interpretirali.

Šime je jednostavniji.

Šime ne kaže “radije ne bih”. To je previše pristojno.

Šime kaže: “Neću.”

Bez “radije”. Bez “bih”. Bez prostora za pregovore.

Neću. Gotovo.

Bartleby je bio pristojan.

Šime je iskren.

Ovca hoće.

Ovca jednostavno slijedi. Krdo. Pastira. Instinkt. Nema preispitivanja.

“Idemo ovamo.” Ovca ide.

“Idemo onamo.” Ovca ide.

Ovca neće samo jednu stvar: završiti kao večera. I to ne može reći.

Šime preispituje sve.

Svaki prijedlog. Svaku zapovijed. Svaku ideju.

I većina toga pada na ispitu.

Ne prolazi. Nedovoljno zanimljivo. Ne vrijedno ustajanja.

Ali vunu Šime hoće.

Na vuni Šime leži satima. Zadovoljan. Ispunjen.

“Neću” postaje “ne moram”.

Jer Šime ne mora ništa. Šime je već tu gdje želi biti.

Šime leži. Šime neće. Vuna grije.

Svi smo na svom mjestu.

Saga.hr