View PB

Prozor gleda na jug. Sunce ulazi svako jutro. Stan je svijetao, topao, optimističan.

Ali pod je bio hladan. Uvijek. Bez obzira na sunce, bez obzira na grijanje, bez obzira na sve. Pod je bio neprijatelj.

Sad nije.

Dva centimetra vune između mene i hladnoće. Dva centimetra koji pretvaraju jutro iz borbe u užitak. Ustanem, stanem na tepih, ostanem. Ne žurim do papuča. Ne trčim do čarapa. Samo, stojim.

Sunce ulazi kroz prozor. Tepih upija toplinu. Ja upijam mir.

Zvuči kao reklama. Znam. Ali nije reklama ako je istina. A istina je da sam četrdeset godina hodao po hladnim podovima i mislio da je to normalno.

Nije normalno. Normalno je ovo. Stopala na mekoći. Toplina bez grijanja. Jutro bez borbe.

Ovce ne znaju za moj prozor. Ne znaju za moje jutro. Ali njihova vuna zna. Njihova vuna pamti sunce s planine. I donosi ga ovdje, u moj stan, pod moja stopala.

Pogled na jug. Tepih ispod. Sve ostalo je višak.

Saga.hr