Nisam stvarno

Nisam stvarno. I ostajem pri tome.

Dokazi su svugdje.

Rasparana igračka. Izvrnut koš za smeće. Čarapa koja je nekad imala par.

Komadić te iste igračke viri mu iz usta.

I pas, usprkos svemu, gleda s izrazom koji kaže: “Nisam stvarno.”

Ne “nisam ja”. To je korak dalje. “Nisam STVARNO.”

Kao da priznaje da postoji mogućnost, teoretski, da je netko nešto napravio. Ali da taj netko STVARNO nije on. Ne ovaj pas. Ne pas koji sad leži na vuni i izgleda kao da nikad u životu nije dotaknuo koš za smeće.

Ne. Stvarno. Nije.

Ima nešto fascinantno u toj razini poricanja.

Ljudi se ispričavaju za stvari koje nisu napravili.

“Oprosti, možda sam ja kriv…” “Možda sam trebao…” “Vjerojatno sam ja…”

Pas leži pored uništene igračke, s dijelom te igračke u ustima, i gleda te ravno u oči i tvrdi: nisam stvarno.

To nije laž. To je STAV.

To je odbijanje da se prihvati verzija stvarnosti koja ti ne odgovara.

To je, na neki način, duboko filozofski.

Descartes je rekao: “Mislim, dakle jesam.”

Pas kaže: “Ignoriram, dakle nije bilo.”

Možda je pas na nešto.

Mi, ljudi, nosimo krivnju godinama. Desetljećima. Do groba.

“Onu stvar koju sam rekao 2007.” “Ono što sam napravio na maturalnoj.” “Onu čarapu, onu jednu čarapu, iz 1993.”

Pas pojede čarapu. Pas poriče. Pas zaspi.

Sutra, pas se budi bez sjećanja na čarapu. Čarapa ne postoji. Čarapa nikad nije postojala.

Nisam stvarno. Gotovo. Sljedeća tema.

Kafka je pisao o krivnji bez zločina. Cijele romane. Josef K. je uhapšen, ne zna zašto, nikad ne saznaje, umire kriv za nešto što nije napravio.

Moj pas je obrnuti Kafka.

Moj pas živi zločin bez krivnje. Svaki dan. Više puta dnevno.

Nađe čarapu. Uništi čarapu. Poriče čarapu. Spava.

Kafka je bio amater.

Supruga pokazuje na nered. Pokazuje na psa. Pokazuje na mene.

“Vidi što je napravio!”

Gledam psa. Pas gleda mene. Pas trepne.

“Nisam stvarno.”

Gledam suprugu.

“Pa… možda je bio vjetar?”

I tako postajem suočesnik.

Jer pas ima nešto. Pas ima tu moć da te uvjeri, makar na sekundu, makar na tren, da možda, SAMO MOŽDA, postoji alternativno objašnjenje.

Vjetar. Kućni duhovi. Spontano samounnštenje igračke.

Sve je moguće. Sve je vjerojatnije od toga da je OVAJ pas, ovaj mirni, nevini pas na vuni, nešto loše napravio.

Ovca nikad ne mora poricati.

Ovca živi transparentno. Ovca jede travu, daje vunu, spava. Nema tajni. Nema sumnji. Nema koševa za smeće u tri ujutro.

Ali ovca nije pas.

Ovca nije naučila onu najvažniju životnu lekciju:

Ako dovoljno uvjerljivo poričeš, stvarnost postaje pregovarajuća.

Pas leži na vuni te iste ovce.

Vuna ne pita što se dogodilo. Vuna ne traži ispriku. Vuna samo grije.

Sutra će biti nova čarapa.

Sutra će biti novi dokazi.

Sutra će biti nova rečenica: “Nisam stvarno.”

I ja ću opet stati između, neutralna zona, i pitati se jesam li ja lud ili je pas genij.

Vjerojatno oboje.

Saga.hr