Laby

Laby. Labrador koji je zaboravio pročitati opis posla.

Labradori su uzgojeni da rade.

Love. Donose. Plivaju u ledenoj vodi po patke. Vuku mreže. Pomažu slijepima. Spašavaju ljude iz ruševina.

To piše u priručniku. Laby nije pročitao priručnik.

Laby leži na podlozi. Gleda te. Trepne. Nastavi ležati.

Baciš loptu. “Donesi, Laby!”

Laby pogleda loptu. Pogleda tebe. Pogleda loptu.

Ne makne se.

“Ti si bacio. Ti donesi.”

I tako, nakon nekoliko pokušaja, TI donosiš loptu. Laby promatra.

Negdje u Škotskoj, 1800-ih, uzgajivači su gledali labradora i rekli: “Ovaj pas će raditi za nas. Loviti. Donositi. Biti koristan.”

I labradori su radili. Generacija za generacijom. Lov. Donošenje. Poslušnost.

A onda je stigao Laby.

Laby je pogledao tu tradiciju. Pogledao sva ta očekivanja. Pogledao sve te generacije radnih pasa.

I rekao: ne.

Ne glasno. Ne dramatično. Samo je legao na podlogu i prestao donositi stvari.

I znaš što? Ništa se nije dogodilo.

Svijet se nije srušio. Nitko nije umro zato što Laby nije donio loptu. Patke su preživjele jer ih nitko nije lovio.

Laby je otkrio nešto što većina nas neće nikad otkriti:

Većina očekivanja koja imamo od sebe, većina “moram” i “trebam” i “tako se radi”, potpuno je proizvoljna.

Netko je, nekad, odlučio da labradori donose lopte. I od tada, svi labradori donose lopte. Ne zato što moraju. Nego zato što nitko nije pitao: zašto?

Laby je pitao. Odgovor ga nije impresionirao.

Koliko stvari radiš samo zato što “tako se radi”?

Koliko očekivanja ispunjavaš samo zato što ih je netko postavio prije nego si se rodio?

Koliko “moram” u tvom životu nije stvarni “moram”, nego samo “netko je nekad rekao”?

Laby ne ispunjava očekivanja. Laby leži na vuni.

I Laby je sretan.

Sretniji, vjerojatno, od svih onih “pravih” labradora koji trče, donose, rade, ispunjavaju očekivanja.

Jer Laby radi samo ono što hoće. A hoće ležati. I to je, ispostavilo se, sasvim legitimna životna odluka.

Ovca nije imala izbor.

Ovca je bila ovca. Davala je vunu jer su ovce davale vunu. Nitko nije pitao ovcu što ona misli o tome. Nitko nije pitao ovcu hoće li možda raditi nešto drugo.

Ovca je radila. Jedanaest tisuća godina. Bez izbora.

Laby ima izbor. Laby je izabrao.

Izabrao je vunu ispod sebe. Izabrao je mir. Izabrao je ne donositi loptu ako neće.

I ta vuna, od ovce koja nije imala izbor, sad leži ispod psa koji ima izbor i odabrao je ne raditi ništa.

Ironija? Možda. Ili možda pravda.

Možda ovca, negdje, gleda Labyja i misli: “Barem netko uživa u mojoj vuni. Barem netko ne radi kad ne mora.”

Ili možda ovca ne misli ništa. Ovce ne misle.

Ali Laby misli. Laby je odlučio.

I Laby leži. I to je, za Labyja, dovoljno.

Možda bi trebao naučiti od Labyja.

Ne svaki dan. Ne sve.

Ali možda, samo možda, sljedeći put kad netko baci loptu i očekuje da doneseš…

…pogledaj loptu. Pogledaj osobu. Pogledaj svoju podlogu.

I pitaj se: moram li?

Ili mogu jednostavno leći?

Laby zna odgovor.

Saga.hr