Imaš keks

Imaš keks. Ne pitam. Znam.

Pas sjedi.

Gleda te.

Ne trepne.

Imaš keks.

To nije pitanje. To je konstatacija.

“Nemam keks”, kažeš.

Pas ne miče pogled. Pas ne trepne. Pas i dalje gleda.

Imaš. Keks.

“Ozbiljno, nemam. Pogledaj, prazne ruke.”

Pas pogleda tvoje ruke. Pogleda tvoje oči. Pogleda ormarić iza tebe.

U ormariću. Imaš. Keks.

Ne možeš lagati biću koje ima 300 milijuna njuušnih receptora.

Znaš koliko ti imaš? Šest milijuna. Šest bijednih milijuna.

Pas ima pedeset puta bolji njuh od tebe. Pas može nanjaušiti keks kroz zatvoreni ormarić, kroz plastičnu vrećicu, kroz kartonsku kutiju.

Pas može nanjuušiti keks koji si pojeo jučer.

Kad pas kaže da imaš keks, imaš keks.

Ljudi komppliciraju stvari.

“Možda ima, možda nema.” “Treba provjeriti.” “Situacija je složena.”

Pas ne komplicira.

Pas njuuši. Pas zna. Pas sjedi i čeka da priznaš.

Istina je uvijek jednostavna. Mi je kompliciramo.

Gledao sam ljude kako lažu jedni drugima. Složene konstrukcije. Slojevi objašnjenja. Mreže opravdanja.

Pas bi sve to riješio u tri sekunde.

Njuuš. Pogled. “Lažeš.”

Gotovo.

Bez suda. Bez drame. Bez “kako si mi mogao”.

Samo: lažeš. Oboje znamo da lažeš. Možemo nastaviti dalje ili možeš dati keks.

Pas preferira keks.

Znao sam čovjeka koji je godinama lagao ženi.

Složene laži. Telefoni. Poruke. Alibiji.

Žena nije znala. Prijatelji nisu znali. Nitko nije znao.

Osim psa.

Pas je svaki put kad bi taj čovjek došao kući s “posla” pogledao u njega onim pogledom.

Onim pogledom koji kaže: “Ja znam. Ne mogu reći nikome, jer sam pas. Ali ja znam.”

Psi znaju. Psi uvijek znaju.

Ne mogu objasniti kako. Ne mogu reći što. Ali znaju.

Znaju kad lažeš. Znaju kad si tužan i glumiš da nisi. Znaju kad si ljut i pokušavaš sakriti. Znaju kad imaš keks u ormariću i tvrdiš da nemaš.

Ne možeš lagati nekoga tko vidi istinu koju skrivaaaš.

Možda je to zato što nemaju riječi.

Mi, ljudi, imamo riječi. I koristimo ih da sakrijemo istinu. Slažemo rečenice da zamaglimo što stvarno mislimo. Gradimo priče da pobjegnemo od onog što stvarno osjećamo.

Pas nema riječi. Pas ima njuh, oči, i intuiciju.

I pas vidi istinu koju riječi skrivaju.

Imaš keks.

Možeš reći da nemaš. Možeš sakriti ruke. Možeš se okrenuti. Možeš otići u drugu sobu.

Pas će i dalje znati.

I pas će čekati.

Strpljivo. Na vuni. S pogledom koji kaže: “Kad god si spreman priznati. Ovdje sam.”

Ovca ne zna za keks. Ovca ne traži istinu. Ovca samo pase, daje vunu, i ne pita pitanja.

Ali ovca je dala vunu na kojoj sjedi biće koje VIDI.

Vidi kroz laži. Vidi kroz izgovore. Vidi kroz ormariće.

Imaš keks.

Pas zna.

Ti znaš da pas zna.

Otvori ormarić.

Saga.hr