Hiro stop

Hiro stop. Pas koji zna kad je dosta.

Usred parka. Usred šetnje. Usred svega.

Hiro stane.

Ne postepeno. Ne polako. Ne “umoran sam, ajmo kući”.

Nego ovako: korak, korak, korak, STOP.

Kao da je netko isključio struju. Kao da je dostigao neki unutarnji limit koji samo on vidi.

I ne miče se.

Povučeš povodac. Hiro stoji.

Zoveš ga. Hiro stoji.

Nudiš poslasticu. Hiro pogleda poslasticu, pogleda tebe, i nastavi stajati.

Ljudi prolaze. Gledaju. Pitaju se zašto stojiš nasred parka s nepomičnim psom.

Nemaš odgovor. Hiro ima odgovor, ali ga ne dijeli.

Hiro je jednostavno odlučio da je dosta.

Znaš ono kad netko kaže “moram povlači granicu”?

Obično to kažu nakon što su već prešli deset granica. Nakon što su već rekli “da” dvadeset puta kad su mislili “ne”. Nakon što su već na rubu.

Hiro ne čeka rub.

Hiro ne čeka da bude prekasno.

Hiro jednostavno, u jednom trenutku, bez najave, bez drame, bez objašnjenja, kaže: stop.

I stane.

Kad si ti zadnji put stao?

Ne kad si morao. Ne kad ti je tijelo otkazalo. Ne kad je već bilo prekasno.

Nego onako. Usred nečega. Jer si osjetio da je dosta. Jer si znao, negdje duboko, da ne moraš nastaviti samo zato što si počeo.

Svijet nas uči da je stajanje slabost.

“Ne odustaj.” “Guraj dalje.” “Nikad se ne predaj.”

Lijepe fraze. Za postere. Za motivacijske govore. Za ljude koji prodaju knjige o uspjehu.

Ali ponekad, stajanje nije slabost.

Ponekad je stajanje jedina pametna stvar.

Hiro to zna.

Hiro ne zna za motivacijske postere. Hiro ne zna za “nikad se ne predaj”. Hiro zna samo jedno: kad je dosta, dosta je.

I ništa ga neće pomaknuti dok on ne odluči da je spreman.

Možda pet minuta. Možda deset. Možda pola sata usred parka dok ljudi gledaju i pitaju se jesi li normalan.

Nebitno. Hiro čeka. Hiro stoji. Hiro zna.

I onda, kad prođe, kad se nešto resetira u njemu, kad je spreman, Hiro krene.

Kao da se ništa nije dogodilo. Kao da nije upravo proveo dvadeset minuta nepomičan.

Jer za Hira, to nije bilo “nešto”.

To je bilo normalno.

To je bilo: znam kad je dosta.

Ovca nikad ne stane. Ovca ide, polako, ali stalno, jedanaest tisuća godina.

I što je ovca dobila? Šišanje. Svake godine. Bez da ju je itko pitao hoće li stati.

Hiro je pametniji od ovce.

Hiro stane. Hiro odmori. Hiro se vrati kući i legne na vunu te iste ovce koja nikad nije naučila stati.

I na toj vuni, Hiro spava. Mirno. Duboko.

Jer Hiro zna nešto što ovca nije znala:

Ne moraš stalno ići da bi stigao negdje.

Ponekad, stajanje je put.

Saga.hr