Two PC

Moj djed je hodao bos.

Cijelu zimu. Po hladnim podovima seoske kuće. Bez čarapa, bez papuča, bez grimoraznih prigovora. Samo, bos.

Pitao sam ga jednom: nije li ti hladno? Rekao je: navikneš se. Rekao je: stopala se stvrdnu. Rekao je: slabići nose čarape.

Nisam htio biti slabić. Probao sam hodati bos. Izdržao sam jedan dan. Onda sam se prehladio.

Djed se nikad nije prehladio. Ali djed je imao nešto što mi nismo: vuneni tepih. Stari, izlizani, generacijski. Tepih koji je bio na podu od kad se djed sjeća.

Sad razumijem. Djed nije hodao bos po hladnom. Djed je hodao bos po vuni. Vuna grije. Vuna čuva. Vuna pretvara sibirsku zimu u ugodnu šetnju po dnevnom boravku.

Sad i ja imam tepih. Ne djedo, moj. Dva centimetra vune. Hodam bos cijele zime. Djeca misle da sam lud. Žena misle da sam nostalgičan.

Možda oboje. Ali noge su mi tople. I djed bi bio ponosan.

Ili bi rekao da sam slabić jer imam novi tepih, ne njegov izlizani.

S djedovima nikad ne znaš.

Saga.hr